Rio Tinto, Srbija, Kongo, planinske gorile, Virunga… ulica na Karaburmi, studentski dom. 1961. godina. Petrnekove fotografije. Neokolonijalizam. Epstinovi fajlovi. Genocid u Gazi. Na prvi pogled deluje kao niz nasumičnih tema, ali u stvarnosti sve je to jedna ista priča.
Patris Lumumba bio je prvi premijer nezavisne Demokratske Republike Kongo. Imao je svega 35 godina kada je ubijen u operaciji iza koje su stajali belgijski kolonijalni interesi, uz podršku Sjedinjenih Američkih Država, nakon što je Belgija izgubila kontrolu nad Kongom kao svojom kolonijom. Posle ubistva, sahranjen je zatim ekshumiran, isečen na komade, posut kiselinom i iza njega je ostao samo jedan zlatan zub.
Lumumba se zalagao za potpunu političku i ekonomsku nezavisnost Konga, u kojoj prirodna bogatstva služe narodu, a ne stranim kolonijalnim i korporativnim interesima. Bio je simbol antikolonijalne borbe, nacionalnog dostojanstva i prava potlačenih naroda na sopstveni put razvoja. Vest o njegovoj smrti skrivana je gotovo deset dana. Kada je konačno dospela u javnost, pokrenula je talas protesta širom sveta. U Beograd demonstracije su bile među najmasovnijima i završile su se demoliranjem belgijske ambasade.
Studenti u beogradskim domovima danima su pripremali transparente. Na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, prema procenama, okupilo se oko 150.000 ljudi. Nakon mitinga, deo demonstranata uputio se ka belgijskoj ambasadi, gde je došlo do sukoba sa policijom, oštećeni su automobili i inventar, a policija je demonstrante rasterivala vodenim topovima. Priča se da je do napada na ambasadu došlo pošto je osoblje sa terasa i prozora provociralo učesnike protesta.
Posebno upečatljive ostale su scene u kojima su studenti na ramenima nosili svoje afričke kolege, uz parole poput „Sloboda porobljenim narodima“ i „Dole mračne sile kolonijalizma“. Novine su narednih dana izveštavale da je u demonstracijama povređeno oko 90 ljudi. I pored velikog broja arhivskih snimaka, fotografija i svedočanstava, ne zna se o ovom protestu i ne govori o našem istorijskom snažnom antikolonijalnom duhu Beograda i Srbije, i stajanju na pravoj strani istorije.
I više od pola veka nakon ubistva Patrisa Lumumbe, Kongo bukti od sukoba, pobunjeničkih grupa, proksi obračuna i suštinski ostaje kolonijalni plen. Umesto evropskih administracija, danas ga kontrolišu kombinacije stranih korporacija, finansijskih interesa, paravojnih grupa uz pomoć domaćih korupiranih pojedinaca na pozicijama. Ovih dana čitam ponovo Batustan, putopis po Africi tri momka iz Srbije i reflektujem na svoje impresije obilaska parkova u Keniji i Tanzaniji, povučen time prihvatam savet drugarice da odgledam Virngu, dokumentarac o nacionalnom parku u Kongu gde živi ugrožena populacija planinskih gorila.
Ukratko Nacionalni park Virungu, čuvaju rendžeri koji nisu samo klasični čuvari parka već prava vojna jedinica komandosa koja se obračunava ne samo sa lovokradicama, već i sa pobunjeničkim grupama, a na sve to nacionalni park pada pod radar brtanske kompanije SOCO koja vrši “istražne radove” (zvuči poznato) radi eksploatacije naftnih polja koja dobrim delom potpadaju pod nacionalni park.
Gledanje dokumentarca Virunga izaziva nelagodni déjà-vu. Naravno da se Kongo i Srbija ne mogu porediti, ali je modus operandi zaprepašćujuće identičan. Način na koji se kompanije predstavljaju kao nosioci progresa, kako se aktivisti diskredituju, lokalno stanovništvo deli i zastrašuje, a institucije stavljaju u službu privatnog profita. Čak i rečenica “ma neće oni odmah da kopaju, sada samo gledaju ima li ili nema nafte” pre nego što se jednom od oficira parka nudi mito ima jezive sličnosti sa domaćim iskustvima oko Rio Tinto i drugih rudarskih projekata. Razlika je samo u intenzitetu: kod nas je to „lajt verzija“ istog modela, sa manje oružja i više PR-a, ali sa istom suštinom.
Takođe, jako je bitno reflektovati na našu uspešnu borbu protiv projekta Jadar. Naravno da borba nije gotova i da multinacionalne korporacije u suštini teško odustaju od svojih kolonijalnih interesa, ali je činjenica da je projekat trenutno naišao na nepremostivu barijeru. Jedna od stvari koje su dovele do toga i koje su zaslužne za, nazovimo ga privremeno, povlačenje projekta jeste rezultat aktivizma u promeni javnog mnjenja, uprkos velikoj kampanji od strane režima Aleksandra Vučića.
U duhu svega što se događa širom sveta, postaje sve jasnije da nam predstoji obračun sa takozvanom globalnom elitom, koja stvara večite konflikte u horizontali: belci protiv crnaca, levica protiv desnice, hrišćani protiv muslimana, jedno pleme protiv drugog plemena… A u suštini, jedini konflikt koji treba da postoji jeste onaj u vertikali – slobodnih ljudi protiv „elite“ o kojoj izlaze informacije o svim bizarnostima i monstruoznostima o kojima smo spekulisali, a za koje sada imamo i javnu potvrdu.
