U Italiji je na snazi apsolutna zabrana lova na vukove, uvedena još 1971. godine, u trenutku kada je ova vrsta bila gotovo potpuno istrebljena. Tadašnja odluka doneta je kao odgovor na decenije progona, trovanja i nekontrolisanog ubijanja, koji su vuka doveli na samu ivicu nestanka. Od tog trenutka, italijanska politika prema vuku zasniva se na jasnom principu: zaštita vrste i suživot sa ljudima, a ne odstrel.
Umesto lova, Italija je razvila sistem mera koje imaju za cilj da spreče štetu, smanje konflikte sa stočarima i očuvaju stabilnost ekosistema. Te mere su danas osnova nacionalnih i regionalnih planova upravljanja velikim zverima.
Prva linija zaštite su električne ograde oko stada. One predstavljaju jednostavno, ali veoma efikasno rešenje koje sprečava pristup vukova domaćim životinjama, naročito tokom noći. Iskustva iz različitih delova Italije pokazuju da pravilno postavljene i održavane električne ograde drastično smanjuju broj napada, često i do potpunog prestanka štete.
Druga ključna mera je korišćenje čuvarskih pasa, pre svega tradicionalne pasmine Maremma. Ovi psi vekovima su uzgajani upravo za zadatak čuvanja stada, a ne za lov. Njihova uloga nije da napadaju vuka, već da stalnim prisustvom, lavežom i teritorijalnim ponašanjem jasno stave do znanja da stado nije laka meta. U praksi, čuvarski psi se smatraju jednom od najefikasnijih i najodrživijih mera suživota.
Važan element sistema je i noćenje stoke u ograđenim ili zatvorenim prostorima. Tokom noći, kada su vukovi najaktivniji, stoka se uvodi u torove ili dodatno obezbeđene prostore, često u kombinaciji sa električnim ogradama i prisustvom pasa. Ova mera posebno je značajna u planinskim i brdskim područjima, gde je tradicionalna ispaša i dalje rasprostranjena.
Konačno, italijanski model podrazumeva i kompenzacije stočarima, ali tek ako se šteta desi uprkos primenjenim zaštitnim merama. Stočari imaju rok od 72 sata da prijave štetu i kompenzacija se obavlja u pokrivanju veterinarskih troškova i 100% troškova preminule stoke po tržišnoj vrednosti.
Ovakav pristup pokazuje da je moguće istovremeno štititi apeks predatore, očuvati biodiverzitet i obezbediti egzistenciju stočara. Italija danas ima stabilnu populaciju vukova, bez masovnih odstrela, ali i bez urušavanja ruralne ekonomije.
Vuk već dugo vremena nije imao fatalni napad na čoveka, na teritoriji EU i zemalja Balkana poslednji smrtni slučaj zabeležen je 1974. godine u Španiji. Italijani su dokazali da je zabrana lova na vuka kao potencijalna pretnja na čoveka samo mit. Italija ima oko 3 puta veću površinu od Srbije i oko 5 puta veću populaciju vuka i nekoliko puta veču gustinu stanovništva. Trenutno se procenjuje da u Italji postoji oko 3300 jedinki vuka.
